Ток

РЕПОРТЕРИ „НАЦИОНАЛНЕ РЕВИЈЕ” НА ПЛОВИДБИ КРОЗ СТАЛАЋКУ КЛИСУРУ
На водама три Мораве
Клисура је дуга око 25 километара, са падом од 10 метара. Живописан и кривудав ток, са високим стенама и малим пешчаним адама које израњају из воде, готово је идеалан за опуштену пловидбу гуменим чамцима. Тај предео изузетних одлика богат је древним светињама и изванредним изворима. А народ овога краја вели: „Са колико извора пијеш воду, толико ћеш дуго живети”

Текст и фотографије: Драган Боснић

Мојсињска планина се налази на узаном простору јужно од Сталаћа, где су Јужна и Западна Морава застале, спојиле се и наставиле да теку даље као Велика Морава. При помену ове планине необичног имена многи би помислили да се она налази у Мојсијевој постојбини, а не у централном делу Србије. Чак и мештани не знају откуд назив Мојсињска. Неверицу изазива и назив гора за заталасан предео без изразитих висова, са максималном котом од 493 метра.
Велики број цркви и манастира, које су ту основали монаси Синаити, данас су углавном у рушевинама или су скривени у небројеним јаругама покрај Јужне Мораве. Прича се да их је било 76, а само у манастиру Јаковац боравило је 70 монаха.
У току је поступак заштите Мојсињске горе као предела изузетних одлика. Поред поменутих светиња, планина је позната по бројним изворима питке воде чија лековитост је у народу проверена. Можда је ту настала изрека: „Са колико извора пијеш воду толико ћеш дуго живети.”
Трома и развучена Јужна Морава на простору између Мојсињске и суседне Послонске горе се пробуди и повремено постане живахна планинска река. Сталаћка клисура је дуга око 25 километара. Са падом од десет метара, кривудавим током и сликовитим стенама које чудесно израњају из воде, идеална је за опуштену пловидбу гуменим чамцима. Управа оближње Рибарске бање, у сарадњи са локалним кајакашким клубом, понудила јепосетиоцима једнодневни излет који обухвата посету манастиру Светог Романа, спуст чамцима кроз клисуру и ручак на најлепшем делу реке. Пловидба се завршава код града Сталаћа.
Пловидба је започела недалеко од железничке станице у Ђунису, на мирном делу реке. На том делу река прави кривине које на мапи невероватно подсећају на двоструко слово омега или фетус. Има оних који верују у посебну загонетност тог облика и покушавају да га растумаче. Изнад оштре кривине, где река прави скоро пун круг, издиже се моћна стена. На њеном врху назиру се остаци старог града, који је некада имао велики стратешки значај.
После краће пловидбе, долазимо до места где се над реком надвија железнички мост, упоредо са њим и конструкција старог моста. Код њих је брзак, на којем чамци узбудљиво поскакују, како и доликује правом рафтингу. Одмах потом се појављује пешчана ада, идеална за краћи одмор и купање. Ту, али сада са друге стране, опет долазимо у непосредну близину некадашњег утврђеног града.

КАКО СМО КУМОВАЛИ СТЕНИ

Од моста почиње права клисура. Десном обалом промичу возови ка Београду И Нишу, левом понеки аутомобил или трактор. Обале су запосела села Трубарево, Браљина и Стеванац, док је Мојсиње потражило сигурније уточиште, на висовима истоимене планине. Изнад пруге је за моменат извирио звоник обновљеног Манастира светог Николе. У непосредној близини, као скривена, налази се и црква посвећена светој Петки.
Мај је, али сунце упекло, и весло отежало од километара који су остали иза нас. Баш кад пловидба почиње да бива заморна, пред нама из реке израња  висока стена, налик каквом паганском светилишту. Наглом поправљању расположења у нашем малом тиму допринео је, несумњиво, и мирис добре хране са обале, помешан са веселим нотама локалног оркестра. „У Србији варош велика, кроз њу тече река Морава…”Одморени, нахрањени и напојени посматрамо стасите момке како скачу са високе стене у реку, погледујући испод ока да ли ће их приметити начичкане девојке. А оне, тобож незаинтересоване, свевидеће су. Замишљен над том прастаром игром, помишљајући и на искушења кроз која мора да су пролазили они што су се подвизавали у овој клисури, дадох себи слободу да стени кумујем: Моравски грех.
Од стене до Сталаћа је остало још сат времена лагане пловидбе. Добар одмор, пријатан ветар и хладовина коју су правиле ивице клисуре учинише да се тамна силуета куле Тодора од Сталаћа, на левој обали реке, неосетно појави. Град Сталаћ је подигнут кад и оближњи Крушевац, пред Косовски бој. Налази се на стратешки важном месту, као предстража Крушевцу од напада са југоистока. Забележено је да су и војске и каравани стајали на том месту да чамцима пређу преко три Мораве, па је Сталаћ сасвим логично име за ово место. Велика Тодорова кула је била донжон, односно главна кула Великог града, утврђеног јаким зидом. Велики град је опасавао је и штитио Мали град, односно најуже градско језгро старог Сталаћа. Поменимо да их је кнез Лазар Хребељановић подигао на темељима античког града, о чему сведоче и остаци цигларске пећи која се налази поред цркве, на путу за Тодорову кулу. Град је разорио султан Муса 1413. године. До данас је сачуван само део зидина и пола куле са које је Тодор, односно епски војвода Пријезда, каже песма, скочио у реку.

***

Скок војводе Пријезде
Тодорова кула је данас доста удаљена од реке, те би скок Тодоров, односно епског војводе Пријезде, онакав каквог га описује народна песма, био немогућ. Да ли је реч о слободи народног песника или је река временом променила ток? Постоји претпоставка и да је у песми реч, заправо, о кули онога града на оштрој окуци чије смо остатке назрели километрима узводно. Логичност те претпоставке подупире чињеница да је из тог утврђења брањен приступ са југа, управо оданде одакле су, по свој прилици, и Турци надирали.